Ručno izrađen nakit Nine Dakić protkan umjetnošću

 

Da se ne lažemo, svijest o handmade stvarima je kod nas još na veoma niskom nivou, ali da se budi – budi se. Taj ručni rad je u prvom redu najčešće potcijenjen od strane samih kreativaca, jer su svjesni finansijske situacije koja vlada i jednostavno moraju da se prilagode tržištu.

Ima onih kupaca koji ne pristaju na tu “sniženu” cijenu, već zahtijevaju pravu cijenu proizvoda i tu onda vidimo koliko smo i dalje udaljeni od veoma bliskih komšija iz regiona, kod kojih je ova vrsta produkta cijenjena i na ipak malo višem nivou. Ali optimistična sam, je li naivno od mene ili ne – vrijeme će pokazati, kaže Nina Dakić, kreativka koja ručno izrađuje nakit i oslikava cekere, sve pod zajedničkim nazivom “JellyfishHandMade”, i jedna od organizatorki “PopArt marketa” u gradu na Vrbasu.

Nina se devedesetih godina iz istočne Slavonije doselila u Banjaluku, gdje je studirala i završila grafiku na Akademiji umjetnosti u Banjaluci, a kaže da je svoje mjesto u čarobnom svijetu umjetnosti pronašla sasvim slučajno.

“Do toga je više-manje došlo iz igre i neke potrebe da koristim ruke i prste i mimo fakulteta i onoga za šta sam se obučavala da budem. Prvi komadi nakita bili su privesci za lančiće napravljeni od gline, isključivo za vlastite potrebe. Linoleum smo koristili na fakultetu, u grafičkoj tehnici linoreza i nakon svake vežbe, svake štampe, ostajalo je dosta škarta koji je samo čekao da bude iskorišten.  Kolega s klase je primetio da se linoleum može i oslikati, materijala sam imala, bila je potrebna samo ideja”, priča Nina o svojim počecima.

Prisjeća se da se zapravo krajem druge godine fakulteta počela ozbiljnije baviti izradom nakita, da je do tada sve bilo skromno, u krugu prijatelja, a ono što ju je dodatno podstaknulo da nastavi da se kreće u tom pravcu je prepoznavanje kvaliteta prvih komada nakita od strane kolega sa fakulteta, tadašnjeg momka i nekolicine prijatelja koji su joj bili zaista velika podrška.

Razni su materijali koje Nina koristi pri izradi nakita…

“Glinu, onu školsku, od koje sam napravila prve komade, odavno ne koristim, mada u ličnoj kolekciji još imam nekoliko privesaka koje sam napravila pre oko osam godina. Linoleum je donekle prisutan, najviše ga koristim pri izradi lančića. Odnedavno vodim kreativne radionice pri Centru za stare osobe na Starčevici i u sklopu radionica izrađivali smo nakit upravo od linoleuma, malo smo ga oslikavali, malo dekupažirali, tako da ga zapravo više koristim u te svrhe, sjajan je za neke početne korake, upoznavanje sa tehnikama slikanja, bilo da su u pitanju deca ili odrasli”, pojašnjava Nina.

Kao materijal koji najviše koristi pri izradi naušnica, ogrlica i broševa izdvaja fimo masu.

“Fimo masi godinama sam verna, mada moram priznati da i dalje ne znam sve njene tajne i da pri svakom susretu otkrijem nešto novo što mogu da izvedem od ovog sjajnog materijala. Prošle godine sam bila deo projekta ‘Škola keramike’ koju organizuje Sonja Bikić, naša renomirana keramičarka i vajarka, i oduševila sam se keramikom, porculanom i mogućnostima koje ovi materijali pružaju. Već godinama me ovi materijali privlače i kada sam dobila priliku da učim o njima, nisam oklevala. Sonja je veoma predan učitelj, puna je znanja i tu je za vas u svakom trenu, da pomogne i usmeri”, priča Nina.

Kada je u pitanju vrijeme potrebno za izradu nakita i sam proces izrade, mlada kreativka kazuje da sve zavisi od motiva, složenosti istog i detalja. Za neke komade je, kaže, pomalo već ušla u “manir” i za njih joj nije potrebno previše vremena, dok za neke druge ipak mora da odvoji i po nekoliko dana.

“Karanfili i broševi sa motivom Fride Kalo su sada već najpoznatiji komadi nakita iz ‘Jellyfish’ radionice. Iako izrada karanfila sada ide daleko brže nego ranije, moram priznati da se nekada najviše namučim upravo oko njih. Ponekad jednostavno ne možete da izmanipulišete materijal, drugi put niste raspoloženi, a naručilac čeka. Proces je u teoriji veoma jednostavan: skica – priprema – izrada”, objašnjava Nina.

Kroz smijeh kazuje da joj se najčešće dešava da krajnji proizvod skoro nikad ne ispadne onako kako je skiciran, pogotovo kada su minđuše u pitanju.

“Tu skica zapravo služi samo kao smernica u kom pravcu ta kolekcija treba da se kreće i razvija. Za Fride nikada nisam ni pravila skice, ona se ‘rodila’ sasvim spontano, bez neke pređašnje promisli… Kao kod crteža i slike, prvo postavljate grubi kostur onoga što želite da napravite, potom sledi izrada detalja, finese i na kraju pečenje… I fotografija za kraj”, pojašnjava Nina proces proizvodnje.

Na naše pitanje šta su motivi njenih radova, Nina kaže da je to definitivno priroda i da su životinje sasvim sigurno najčešći motiv u njenom stvaralaštvu.

“Volim prirodu, životinje i osećanje sreće i mira koje priroda i životinje bude u vama, pa se nekako nadam da uspevam upravo ta osećanja da prenesem na nakit koji izrađujem. Toliko lepote je svuda oko nas da prosto ne možete da zanemarite te fluktuacije koje se dešavaju u vama kada ste okruženi prirodom i životom koji buja i pulsira. Postanete svesni da i vi pulsirate zajedno s njima i kolika je to količina pozitivne energije da jednostavno morate na neki način da je prenesete dalje… Neko će možda reći da lupam, ali to je ona duševna hrana koje nam opasno fali”, kazuje Nina.

Pojašnjava da je njen rad ispunjava i smiruje. Priča da je to kao kada slušate muziku, gledate dobar film ili kuvate omiljeno jelo za omiljenu osobu pa ste mirni sami sa sobom i sve je na svom mjestu, iako možda zapravo nije, ali u tom trenu stvaranja se sve složi.

“I još kada izađete u šetnju u grad pa vidite komad nakita koji je vaših ruku delo kako neko ponosno nosi – srce kao Rusija, što bi rekli”, srećna je Nina.

Za kraj razgovora Nina govori o “PopArt marketu” (PAM) i njegovom značaju za kreativce u gradu na Vrbasu.

“‘PopArt market’ je kroz sve ove godine svog rada, a ovo mogu da kažem sa stoodstotnom sigurnošću i ni trunkom skromnosti, postao brend grada na Vrbasu. Nažalost, nevidljiv je za one koji bi trebalo da ga podrže, kao i mnoge stvari i dešavanja u Banjaluci. On već godinama (od 2012) okuplja lokalne kreativce i predstavlja ih gradu i okolini što putem samog sajma, što putem medija. Prvi koraci, iako skromni, napravili su bum u gradu jer su napokon dali prostora takozvanom malom čoveku da se izrazi i predstavi, ali i zaradi putem onoga što stvara i pravi”, ponosna je Nina.

Kako navodi, kultura je kod nas na veoma niskom nivou godinama te da nije sigurna koliko ima smisla govoriti o podršci sistema, što PAM stavlja u još jaču ulogu posrednika između kreativaca i konzumenata.

“Borile smo se i borimo se već godinama sa manjkom podrške samih vlasti, ali moram priznati sa nemalim ponosom da nam uprkos svemu istrajnosti ne manjka. Na tome možemo zahvaliti isključivo divnim ljudima koji vole i podržavaju PAM od početka, svima koji su nas upoznali i malo kasnije, koji su s nama stalno i, naravno, lokalnim kreativcima, bez kojih PAM ne bi ni postojao. U ovom gradu žive i rade ekstremno talentovani ljudi, ljudi koji šiju, koji prave prirodnu kozmetiku, nakit od raznih materijala (drvo, glina, fimo, porcelan, reciklirani papir, poludrago kamenje, smola, žica), heklaju fenomenalne igračke, imaju svoju izdavačku kuću, prave najslađe i najlepše kolače i poslastice u gradu, broj tih talentovanih ljudi se svake godine povećava”, ponosno kaže Nina.

Dodaje i da je kvalitet proizvoda nemjerljiv te da je svaki izrađen sa nevjerovatnom preciznošću i uz puno truda, strpljenja i ljubavi.

“Neke izlagače poznajem godinama i ne možete da verujete kakav put su ti ljudi prošli tokom svog razvoja. Sećam se prvih radova kako svojih, tako i nekolicine izlagača, i napredak koji su pokazali je fenomenalan. A zašto i kako je došlo do njega? Jer su Banjalučani prepoznali upravo taj kvalitet”, zaključuje Nina.

Izvor: Nezavisne novine