Ivan Tokin: Moji junaci su ljudi koji umeju da vole

“Neli je devojka iz snova. Nije se u nju teško zaljubiti, ni voleti je. Lepa je. Neli je najbolja riba na svetu. Ona nema sumnje i slabosti, nema vremena za njih, jer mora da živi, hirovito i pošteno. Slika koju ona vidi na površini sveobuhvatna je i jasna. Njena rešenja su direktna i trenutna. Ona zna da je trenutak sve što može da ima, i ima svaki.”

Ovim riječima Ivan Tokin opisuje Neli, junakinju svog istoimenog romana, koji je objavljen prošle godine. Ljubav čitalaca osvojio je svojim prvim romanom Najnormalniji čovek na svetu, a potvrdio ga je svojim drugim romanom Pas, koji sam voli da odredi kao knjigu. Nakon njega, uslijedio je M2 Multiverzum. U najnovijem djelu, Tokin prati doživljaje eklektične grupe prijatelja koju sačinjavaju snimatelji, sitni kriminalci, akademski umjetnici, a koju upotpunjuje Neli, misteriozna djevojka koja odaje utisak savršenstva, u koju se svi zaljubljuju, a koja radi kao striptizeta.

Prvo pitanje nije vezano za roman Neli već za knjigu Pas. U javnosti je ona označena kao roman, mada u vašoj biografiji stoji da je Pas knjiga, a Neli drugi roman. Šta je zapravo Pas?

Najtačnije mi je zvučalo da se zove knjiga, mada ko zna koliko je široka definicija knjige, a opet, možda je baš toliko potrebno da se obuhvati sve što mislim da je Pas. Kad bi se sklonili naslovi manjih celina, moglo bi da se posmatra kao roman, valjda, ali za mene to nije roman. Zna se šta je roman. Meni je ta knjiga izuzetno draga i volim da je zovem knjiga.

Vaši junaci su ljudi sa margine. Oni su umjetnici, kamermani, lopovi, sitni prevaranti, ali prije svega slobodni ljudi. Jedan od njih planira da zatvori sve banke, a parola „ne postoji moje i tvoje“ odnosi se kako na ljubav, tako i na način življenja. Da li se u poziciji ovih junaka može vidjeti socijalni sukob protiv današenjeg kapitalističko sistema življenja?

Gledajući te junake deluje mi da jedva izvlače žive glave od sloboda koje su osvojili. Neki više a neki manje znaju šta će tako slobodni. Neki od njih mogu sve. Lepo je što su svi spremni na sve i raduju se svakom ishodu. Oni uživaju u utočištu koje pruža margina, ali ne mogu bez mejnstrima, i ne žele, njihov odnos sa mejnstrimom je strastan, oni su divlji u meri u kojoj su ozbiljni i pošteni. Socijalni sukob se odigrava unutar njih samih, a oni ne biraju strane, igraju i za jedne i za druge, za i protiv sebe, kako se kad desi. Oni su vesnici haosa i savršenog reda, odnosno ukidanja razlika. Pre svega, oni su ljudi koji umeju da vole.

Beograd igra veliku ulogu u Neli. Osim što junaci žive u njemu, da li se može reći da sam Beograd postaje jedan od junaka romana?

Da. Beograd je mesto koje svi junaci dobro poznaju. Nije im svima rodni grad ali im je svima grad u kome su postali ljudi. To je valjda više od rodnog grada, pa je u tom smislu moguće da su krajevi u kojima su skrovišta u kojima žive i rade i ulice kojima se kreću, deo njih samih.

Veliki akcent stavljate na muziku. Junaci je slušaju u nekim od najvažnijih trenutaka svog života, pri čemu repertoar ide od roka i popa do turbo-folka.

Muzika je važna i sastavni je deo tih scena. Bez muzike ih ne bi bilo, ali događaji daju značaj muzici. Konkretne pesme koje se pominju u priči su one koje likovi slušaju, one koje su slušali dok im se dešavalo to što im se dešavalo. Te pesme mogu da se slušaju kad se takve stvari dešavaju.

Prilikom čitanja romana sve je djelovalo dosta filmski. Neke scene su opisane iz perspektive nevidljive kamere koja kruži oko junaka, a i sam junak Mario je kamerman koji snima Nelin striptiz. Da li ste prilikom pisanja imali namjeru da roman ima filmskih elemenata?

Nisam imao nameru, tako je ispalo, mada sam vrlo rano u toku pisanja toga postao svestan. Nisam od toga bežao, niti sam ga jurio. Pisao sam kako mi je dolazilo. Pročitao sam dosta filmskih scenarija u životu, čitam ih i dalje, zanimljivo mi je to pisanje u slikama, zanimljivo mi je pisanje.

Izvor: eTrafika